You are here: Home » Blog » Narativ – značenje, pojam

Narativ – značenje, pojam

Značenje i poreklo pojma narativ

Narativ predstavlja pojam koji se odnosi na priču odnosno pripovedanje, i vezan je za književnu formu, te je jedna od stilskih figura koja je dominantna u prozi.

Prema definiciji se narativ odnosi na opisivanje radnje u nekom delu, noveli, romanu, eseju, i opisuje jasnije rečeno sve ono o čemu se u određenom delu i piše odnosno „o čemu se zapravo radi“.

Ono što jeste tipično za narativ, je to da se on ne odnosi na glavnog junaka niti na sporedne likove, već je uvod u priču i opis je same radnje i svega onoga što je „usputna priča“ koja dočarava ono što je sadržaj i suština samog dela.

Sama reč narativ je latinskih korena i potekla je od pojma narrare u značenju govoriti, pričati, pripovedati, pa je u startu bio u upotrebi kao retorički termin.

Kasnije se u doba grčkih dela, narativ ustalio kao figura u delima poput drame i spevova odnosno epova, te je služio da uputi čitaoca odnosno gledaoca u ono o čemu se zapravo radi u nekom delu, i u tu svrhu je postojao narator koji je objašnjavao osnove radnje.

Naracija služi po svemu navedenom, da se radnja opiše i približi, ali bez osvrta na glavne likove i junake, već da se „okolišanjem“ shvati suština onoga što se čita ili posmatra.

Od termina narativ, proistekla je i reč naracija, kao ekvivalent za široki opis radnje, za pričanje, pripovedanje, objašnjavanje ili jednostavno prevedeno za priču o nečemu ali ne opet o nekome konkretnom.

Kod narativa kao stilske figure, uvek postoji jedan jasno ograničen i izdefinisan okvir vremena u kome se i o kome se priča, i postoji fokus na onome što nije sadašnji trenutak.

Dakle, kod narativa je sve svedeno naono što je „udaljeno od sadašnjeg trenutka“, i opisuje se ono što se desilo ili tek treba da se desi, sa oslanjanjem na glavne i sporedne likove ali bez njihovog direktnog uplitanja i opisivanja karaktera istih.

Postoji i takozvani „negativan narativ“, koji služi da prikaže pričom ono što se neće desiti ili se nije desilo, i nekada se on koristi u direktnoj formi, ali takođe nekada i u formi metafore, što mu daje jednu dozu kompleksnosti.

Narativ je pojam koji se često upotrebljava i u žargonskom govoru, za nekoga ko je „dobar narator“, bilo u pozitivnom ili negativnom kontekstu, pa je tada neka osoba definisana kao vešt govornik.

Uobičajeno je da se naratorom smatra onaj ko je sposoban da lepo priča i da olako uputi u osnovnu radnju i dešavanja one koji treba da se na to fokusiraju, ali je termin u ovom smislu u upotrebi i u drugim društvenim disciplinama kakva je na primer politika.

Suština narativa jeste da se prenese neka poruka i da se „izvuče željena pouka“, i mada je potekao od pomenute latinske reči, ipak narativ nije nikad sinonim za retoriku, jer se pre svega odnosi na književnu figuru.

Pravilo je da narativ i sledstveno naracija, treba da ima jasan i definisan i početak i kraj pripovedanja, da je tok reči i misli jasan i precizan, te da ne postoje preskoci u radnji i vremenu, kako bi sve na kraju i imalo svrhu i suštinu koja opravdava naraciju.

Dakle, sam narativ ne treba i nije „priča samo radi priče“, već mora da ima svoju formu i svoju sadržinu, i da se postigne da se na takav način nešto precizira i pojasni.

Dominantnost narativa u književnosti, kao i u pozorištu i filmu, potakla je potrebu da se uvede osoba koja ima ulogu naratora, koja je onaj ko pripoveda i ko se „ne meša“ u odnose i emocije likova, već opisuje sve ono što se oko njih „radi i dešava“.

Da se ne izvuče pogrešan zaključak, naracija naravno u svim pomenutim formama umetnosti, jeste povezana sa likovima jer su oni nosioci radnje, ali je ta veza na neki način indirektna i ova stilska figura opisuje zapravo samu radnju koja se „vrti“ oko njenih karakternih nosilaca.

Da narativ nije vezan samo za književnost, dramu i film, dokaz je novinarstvo u kome je poznato takozvano „narativno pisanje“, koje opisuje neku radnju i događaj, u kratkoj i jasnoj formi.

Informacija koja se prenese narativnim pisanjem, nikako ne treba da bude preterano opširna i „isprazna“, ali se smatra prenesenom govornom veštinom pripovedanja, kojom se u isti mah izbegava direktno objašnjenje ali opet ima svrhu informacije od značaja.

Kod narativa u žurnalistici, mora da se poštuje fokus na glavnom događaju, ali da se opisom situacije postigne jedna forma koja nije preterana ali je dovoljna da se čitalac uputi u osnovne informacije, te i u ovom smislu narativno pisanje ima svoj uvod i zaključak.

Popularno na drugim sajtovima:

Loading...

Pogledajte i ovo: