You are here: Home » Blog » Metafora – značenje, pojam, definicija

Metafora – značenje, pojam, definicija

Značenje i poreklo pojma metafora

Poznato je da je metafora jedna od stilskih figura u književnosti, koja služi da prikaže preneseno značenje neke reči, te ima za svrhu da se nešto učini interesantnijim, zanimljivijim, čitljivijim i u jedan mah i zabavnim.

Metafora se upravo iz tog razloga i naziva „skraćeno poređenje“, pa se uz pomoć ove stilske figure od ukupno deset koliko ih u našem jeziku i ima, postiže skriveno značenje neke reči koje nije direktno niti „bukvalno“.

Primer za metaforu jeste da kada se ne želi direktno za neku osobu reći da je loša ili pokvarena, na jedan „dopadljiviji“ način napiše da je taj neko „dno dna“.

Ono što jeste zanimljivo i karakteristično za metaforu, jeste to da se poređenje koje se vrši ne naglašava već da je nenametljivo i skriveno, i da se umesto „poredbene reči“ iskoristi preneseno značenje onog pojma sa kojim se zapravo nešto upoređuje

Suština i svrha metafore i metaforičkog poređenja je u tome da se neki pojam u pisanom ili usmenom jeziku iskaže u sasvim prenesenom kontekstu, ali uz zadržavanje osnovnog značenja.

Sve pomenuto zapravo znači da se osoba ili stvar o kojoj se govori odnosno piše, predstavlja kao ono sa čime ima najveću sličnost, i zato se upravo ovakva figura io naziva skraćeno poređenje među poznavaocima književnosti i lingvistike.

Metafora kao stilska figura u književnom jeziku – dodatno objašnjenje i primeri

Poznato je da se metafora upotrebljava u književnom jeziku, bilo u poeziji ili prozi, kao jedna od najčešćih stilskih figura, ali da zahteva dodatna tumačenja prenesenih značenja, i to često izaziva zabunu.

Naime, iako je metaforičko pisanje jasno i lako prepoznatljivo, ipak zahteva dublju analizu onoga što je „pisac hteo da kaže“, pa se stoga vreme mora utrošiti na neke dublje analize dela, koje su pisci koristili iz raznih i sebi znanih razloga.

Smatra se da je osnovna suština metaforičkog pisanja, zapravo da se ono što jeste delo koje se čita, približi publici i da se učini dopadljivijim i zanimljivijim, te da se „ukrade pažnja“ i da se posveti vreme dubljem analiziranju onoga što se včita, iako deluje da je sve „lako i jasno“.

Književni kritičari smatraju da je sama suština metafore u tome da se delo što više ulepša i da se nekada preterano „nakiti i naglasi“, pa se u nekim proznim i poetskim delima nalazi jedno čisto metaforičko pisanje.

Kako bi se sve pomenuto što bolje shvatilo, biće navedeni neki od primera za metaforu, koji jesu najčešći u jeziku i koji iako jasni, zahtevaju da se o njima razmišlja te ih svako može istumačiti po svom nahođenju.

Kada se na primer kaže metaforički – „čelični živci“, misli se na nekoga ko je strpljiv i staložen, ko ima jaku volju i stabilnost da se izbori sa problemima ili nevoljama.

Primer za metaforu jeste i termin „zvezda sjajna“ koji se odnosi na osobu koja je nekome voljena, centar sveta, koja je sjajna u karakteru, i nedodirljiva i svetla kao sama zvezda.

Često se kao metafora koriste termini – „vreme je lopov“ u smislu da je život prolazan, da „krade dane“, kao i pojmovi „život je nepredvidivo i divno putovanje“, što se ne može baš prevesti bukvalno, ali ima značenje toga da je život po sebi nepredvidiv ali i lep, i da ga treba znati živeti.

Metafora je i pojam „glava porodice“, kao sinonim za oca, starešinu, onoga ko je oslonac i stamena podrška u svakom momentu.

Upravo se na primerima može i zaključiti zbog čega se metafora naziva „skraćena usporedba“, i to je jasno jer se ne odstupa od osnovnog značenja nečega, samo se ono piše ili izgovara u „lepšem kontekstu“, kitnjasto je i lakše za zapamtiti i „upijati“.

Vrlo je važno da se naglasi da se metaforičko značenje ne može smatrati odstupanjem od bukvalnog jer ima vrlo sličan kontekst sa onim sa čime se poređenje vrši, i jasno se povezuje osnovna konotacija sa onom koja je metaforička ili „prenesena“.

Sama reč metafora jeste poreklom iz grčkog jezika, i prevedena označava slikovito i preneseno značenje, ulepšavanje činjeničnog stanja, poređenje sa nečim osnovnim i bukvalnim ali sa ciljem ulepšavanja i naglašavanja.

Metaforičko poređenje se naziva skraćenim, iz prostog razloga što se sami veznici izostavljaju, te se umesto sintakse „ona sija kao sjajna zvezda“, skraćuje na „sjajna zvezda“, i opet se tumači prema osnovnom značenju osobine nekoga da je izvanredan, poseban, sjajan, i predmet ili osoba dobija epitet uz bukvalnoznačenje.

Metafora „sjajno sunce“, može tako da se odnosi na nekoga ili nešto što ima i epitet sunca i sjaja, u oba slučaja posebnosti i lepote, na primer za nekoga ko je ponosan i „sija od sreće“ ili za onog ko je dobra osoba i lep u duši pa je prenaglašeno sjajan kao samo sunce.

Poznato je da se metafora dosta upotrebljava u poeziji, pa se za voljenu osobu kaže „moja duša“ ili „oko moje“, i na takav način se postiže naglašavanje osećanja koje bi se moglo izreći i jednostavno sa rečima „ljubav, dragi, draga“, ali tada nema dovoljno „jak efekat“.

Književna razlika između metafore i alegorije – prenaglašeno značenje koje nije istovetno

Kada je u pitanju poređenje jezičkih stilskih figura, važno je znati razliku između alegorije i metafore, jer obe označavaju prenaglašeno i preneseno značenje nečega pisanog ili rečenog, ali imaju sasvim različitu funkciju.

Naime, alegorija jeste nešto što je preuveličano, sasvim prenaglašeno i preterano, a ima i potpuno promenjeno značenje u odnosu na osnovni kontekst pa je zapravo „proširena metafora“ u pitanju.

Generalno gledano, kada je nešto pisano u alegorijskoj formi, to ima sasvim preneseno značenje i ne radi se o direktnoj vezi sa onim što jeste osnova onoga o čemu se piše, pa se često kaže da je alegorija zapravo „metaforička metafora“.

Opet su na takav način metafora i alegorija u bliskoj vezi, mada nikako nisu sinonimi niti iste stilske forme i figure, već praktično „proiziđu jedna iz druge“ i usko su samo isprepletane.

Svakako je najbolje objašnjenje na nekim primerima, i jedna od najpoznatijih pesama u kojoj dominira alegorija, jeste poznata lirska narodna pesma „Ljubavni rastanak“.

U pomenutoj pesmi je alegorija data u sintaksama „plavi zumbul“ koji označava mladića, „zelena kada“ koja označava devojku, i ne može da se uspostavi jasno metaforičko poređenje jer je čitava lirska pesma ispisana u takvom „alegorijskom tonu“.

Suština je da je za metaforu veoma karakteristično jasno poređenje koje se može naslutiti i istumačiti, te ima tačan bukvalni prevod, koji je ipak mnogo približniji u odnosu na alegorijsko značenje, koje je daleko od osnovnog i zahteva svakako dublju analizu.

Alegorija je takođe stilska figura koja se u nekim delima upotrebljavala da se iskažu lični stavovi i mišljenja, koji su iznekog razloga bili zabranjeni ili pisac nije želeo da ih prikaže direktno ili jasno metaforički.

Najpoznatiji primer je možda pesma Jovana Jovanovića Zmaja, koja nosi naziv „Jututunska juhahaha“, koja opisuje stanje u vreme tiranije u zemlji, ali indirektno i u šaljivom tonu, pa je cela pisana alegorijski, jer je metafora suviše jasna ili „slaba“ za takav zabranjeni politički stav.

Poznato je da se uz metaforu kao stilsku figuru, a kako bi joj se dodatno „prikrilo značenje“ i pojačao efekat, upotrebljavaju i satira, sarkazam, hiperbola i druge figure koje imaju za cilj da „udalje“ preneseno značenje na jedan viši nivo.

Popularno na drugim sajtovima:

Loading...

Pogledajte i ovo: