Mada veliki broj ljudi danas nosi brojanicu, malo njih zapravo zna njenu simboliku i to na kojoj se ona ruci nosi, pre svega iz nekih praktičnih razloga a manje iz verskih kako bi se u prvi mah dalo pomisliti.
Naime, najpre je potrebno pojasniti da je kod vernika brojanica sinonim za molitvu i da se one dele na male i velike u zavisnosti od toga koliko imaju „utkanih“ čvorova na sebi.
Simbolika brojanice u verskoj interpretaciji
Kako je već i nevedeno, brojanica se koristi kao simbol molitve i ona po verskim pravilima i jeste molitva sama po sebi, te se prilikom izgovaranja reči ona desnom rukom „razbraja“, pa se zato nosi na levoj ruci.
Mala brojanica se sastoji iz 33 čvora, a svaki od njih je sastavljen iz 7 simbola krsta, dok velike brojanice mogu imati 50, 100 ili 300 čvorova.
Po pravilu se i danas „prave“ drevne brojanice pletu od vune ovaca, jer na takav način u hrišćanskoj veri ostaje svest kod čoveka da je on pripadnik „stada Božjeg“ te da je Isusu Hrist „svakom čoveku pastir“.
Uz brojanicu se izgovara molitva, i ona se tada desnom rukom „razbraja“, da bi se pre svega misli fokusirale na „svete reči“ i da bi se tako svaki čovek približio Bogu.
Generalno je nepravilno, sa verskog aspekta, da se na ruci nosi više od jedne brojanice jer to na neki način asocira na mnogobošvo i nepoštovanje Isusa i njegovog učenja.
Druga važna stvar jeste i to da se brojanica ne treba nositi kao nakit ili ukras, niti služiti za „igranje“ prilikom molitve, te se sva ova pravila sa verskog stanovišta posmatraju dosta negativno.
Pravilo je zapravo da brojanice pletu sveštena lica odnosno najpre monasi i kaluđeri, i da oni prilikom ručne izrade svake brojanice pak izgovaraju molitvu koja je tako „utkana“ u svaki čvor koji čini sinonim za svaku reč molitvenu.
Pravilo nošenja brojanice na levoj ruci
Generalno posmatrano, postoji nepisano pravilo da se brojanica nosi na levoj ruci, i zanimljivo je da je takav stav proistekao više iz praktičnih nego iz verskih razloga.
Naime, kada se vernici krste, oni to rade desnom rukom, te je leva ruka slobodna da se njome broje čvorovi na brojanici i da se izgovara molitva koja završava tako što se osoba prekrsti desnom rukom „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“.
Međutim, ovakvo pravilo nije toliko važno ako se zna pravo značenje i važnost brojanice kao verskog simbola, te se ona često nosi i na desnoj ruci ili pak i oko vrata (ako je u pitanju veća brojanica), i to se sa religijskog aspekta ne smatra pogrešnim.
Danas se brojanice prave od plemenitih materijala, te se više nose kao modni detalj i gube svoje iskonsko i pravo značenje.
Kada se nekome daruje brojanica ili se ona dobije u crkvi odnosno m,anastiru, ona se smatra „osveštanom“ i kao takva ima neke religijske moći, pa se veruje da je nesreća kada se desi da brojanica pukne odnosno kada se ona prekine.
Pravilo je da se prekinuta brojanica spali i da se pri tome izgovori molitva, te da se ona zameni novom, koja je osveštana i koja će njenog vlasnika da „štiti od zlih sila“.
Pored pravljenja brojanica od ovčije vune, što i jeste najčešći način izrade, one se mogu praviti i od poludragog kamenja, kao i od posebne biljke koja se naziva „Bogorodičine suze“ i koja se uzgaja od strane monaha u manastirima.
Dakle, praktični su razlozi zašto se brojanica uvek nosi na levoj ruci i zašto se prilikom molitve u njoj i drži, te se čvorovi „prebiraju“ levom rukom.
Smatra se takođe da ako bi se brojanica nosila na desnoj ruci, ili bi se u njoj ipak držala tokom molitve, moglo bi se lakše desiti da se ona pokida ili izgubi odnosno ispusti, što opet nije dobro jer je ona potrebna kao deo rituala kada se izgovara molitva.
U hrišćanskoj religiji je molitva na neki način „razgovor sa Bogom“ i njome se vernici obraćaju Bogu i zapravo je sama molitva simbol za veru i pokajanje.
U katoličkih vernika je zapravo najčešća molitva „Brojanica“, odakle je i poteklo ime za ovaj verski predmet, dok je kod hrišćana najčešće izgovarana molitva „Oče naš“.
Molitva predstavlja zapravo „razgovaranje duha telesnog sa Bogom“, pa je potrebno biti sasvim koncentrisan i zahvaliti Bogu za sve dato do sada, zamoliti za ono što se iskreno želi i na kraju „slaviti“ Boga.
Praktično je iz navedenog jasno da je molitva u hrišćanstvu jedna vrsta sinonima za meditaciju u hinduizmu i budizmu, te da je brojanica njeno „oruđe“, koje služi da se misli usmere na sva tri navedena dela molitve i da one „ne lutaju“.
Smatra se da zapravo molitve ni ne treba da se izgovaraju po nekom „ustaljenom šablonu“, kao i da će Bog da najviše ceni i nagradi onu misao i molitvu koja je iz srca, kao i da nije nužno da se znaju napamet „Oče naš“ ili druge pravoslavne molitve iz molitvenih knjiga.
Posebna pažnja se posvećuje molitvama u crkvama i hramovima, kada obično neko visoko svešteno lice izgovara „reči molitvene“, dok ih pak vernici ponavljaju, i tada se takođe koriste brojanice, a u nekim običajima jeste pravilo i da se molitve izgovaraju pognute glave i zatvorenih očiju.
Da li postoje razlike u brojanicama koje nose sveštena lica i „obični vernici“
Generalno gledano, postoji razlika u tome da se brojanice koje nose sveštena lica sastoje od najmanje 100 čvorova, dok vernici po pravilu nose one brojanice koje imaju 33 čvora.
Naime, broj 33 je simbol koji označava godine života Isusa Hrista kada je on postradao, odnosno kada je razapet na Golgoti, a sama simbolika brojanja čvorova kada se izgovara molitva vezana je za postizanje koncentracije i „pročišćavanje misli“.
Smatra se među sveštenim licima da svaki vernik može da doživi takozvano „Bogoviđenje“ prilikom molitve, odnosno da se u mislima i srcu spoji sa Bogom, kada se fokusira i kada kroz molitvu ispovedi sve grehe i tako „čist“ i ponizan pred Isusom postane bezgrešnim i časnim.
Različita su verovanja i šta treba da se uradi sa onim brojanicama koje su se prekinule, te kako je ranije navedeno nekada je postojalo mišljenje da iste treba spaliti.
Međutim, kada se brojanica kupi u crkvi ili je dobijena na poklon od sveštenog lica, ona je po pravilu osveštana i poželjno je da se ona kada se prekine odnese u crkvu i da se tamo i ostavi.
Brojanice koje se nose oko vrata, po pravilu nose samo sveštena lica, a danas je postalo pomodarstvo da se one viđaju i na vernicima, posebno one koje imaju krst na sredini.
Smatra se da tako neko „bogohuli“ jer to u verskim krugovima nije pravilno nošenje brojanice, ali većinom novopečeni vernici ili mladi generalno, nose brojanice kao modni detalj upravo na ovakav način.
Kada se u crkvi kupuje brojanica sa većim brojem čvorova od navedenih 33, a kako bi se nosila oko vrata, nikada se ne kupuje ona sa krstom na sredini, i nikako se ne nosi „otkrivena“ odnosno preko odeće, već se nosi oko vrata ali tako da se što manje vidi.
Nekada se smatra i da brojanica zapravo ne treba da se nosi osim kada se koristi za molitvu, te da se ona odloži na versku ili molitvenu knjigu ili neko mesto gde će biti „zaštićena“, te da se koristi samo prilikom molitve što i jeste njena izvorna namena.
U novije vreme se počelo sa masovnim verovanjem da je brojanica „poklon za sreću“ ili da ima neka magična svojstva da rastera zle sile.
Tako se počelo sa ritualima da se brojanica crvene boje poklanja tek rođenim bebama, i da se smatra da će ih ona „zaštititi od uroka“, a naravno tu je i zarada pa su se u brojanice sve više počeli stavljati i zlatni krstići.
Sa druge strane, kupovina brojanica koje su izrađene od najrazličitijih materijala, počev od bisera, preko dijamanata i drugih vrednih materijala, jeste sasvim uzela maha i potpuno je ovladala među ljudima u novije doba.
Lako se zaboravlja da se ovaj verski simbol zapravo ne treba upotrebljavati u svrhe „modiranja“ i da ne služi da se pokaže društveni status i da se slepo prate trendovi, već da mu je namena sasvim drugačija, a što jeste i navedeno u prethodnom delu teksta.
Mada svako može da kupi brojanicu, te da je nosi na levoj ili na desnoj ruci, postoje neka nepisana pravila koja se poštuju, pa onaj ko jeste pravi vernik njih dosta dobro razume i poznaje.
Sa druge strane, ako neko želi da nosi brojanicu kao modni dodatak, na ruci ili oko vrata, to mu ne može biti zabranjeno, ali je sa verskog aspekta „bogohulno“, te se smatra da on nije svestan da pravila krši ili mu se opet i ne pridaje važnosti, a kao nekome ko ne razume smisao brojanice.
Osobe koje su levoruke, treba po pravilu da nose brojanicu u/na desnoj ruci, te da na takav način ona opet bude u ruci koja nije dominantna odnosno kojom se ne radi.
Izlišna je napomena da se brojanica ne može smatrati amajlijom ili talismanom, da ne može da se smatra predmetom koji ima „čudesne moći“, te da se prilikom izbora poklona za drage osobe, shvati prava svrha brojanice, i da se ona pokloni iz čistog srca kao dar ljubavi i duhovnog mira.