Kada su u pitanju tradicionalne vrednosti i poštovanje običaja, venčanja i nošenje burme na određenoj ruci i prstu se poštuje čini se više nego bilo kakav drugi princip.
Kako u svetu tako i kod nas, postoji određena simbolika vereničkog i venčanog prstena, kao što postoje i različiti kulturološki fenomeni vezani za sam čin sklapanja braka i veridbe.
Pravilo nošenja burme na desnoj ruci i na domalom prstu, jeste nepisano pravilo koje većina ljudi poštuje i primenjuje kao takvo, mada je sve više situacija kada se mladi i savremeni ljudi odlučuju na to da pravilo na neki način i prekrše i da urade po svom nahođenju.
Šta je burma i koja je njena simbolika u činu venčanja?
Burma ili venčani prsten jeste nakit koji simbolizuje vernost i obavezivanje dvoje ljudi, i nosi se nakon svadbe na desnoj ruci kod nas, dok se u raznim delovima sveta ona nosi i na levoj ruci kao neko pravilo.
Istorijske činjenice ukazuju na to da se simbolika burme smatra obeležjem braka koje vodi korene još iz vremena starog Egipta, čak iz IX veka pre naše ere.
Burma simbolizuje krug koji je neprekinut, i oznaka je za večnost u trajanju ljubavi i poštovanja između dvoje ljudi koji stupaju u „svetu zajednicu braka“.
U stara vremena, burma se nosila na domalom prstu leve ruke, jer su Egipćani verovali da na njemu postoji vena koja ide „pravo do srca“, te da je ljubav koju jedno drugom obećaju osobe tek venčane, neprekinuta i večna veza koja je neraskidiva.
Kasnije je u doba starog Rima, burma kovana od gvožđa kao simbola trajnosti i čvrstine, i nošena je takođe na domalom prstu leve ruke, ali je označavala da je žena zapravo „svoijina“ svom mužu i da mu tako pripada zauvek.
Sve do perioda XIX veka, burma se izrađivala od raznih materijala, kako od metala tako i od kože, trave, pa čak i od kamena, ali je nužno pravilo bilo da se pravi u obliku neprekinutog kruga kao simbola trajnosti i večne ljubavi koja nema ni početka ni kraja.
Već u pomenutom XIX veku, burma je počela da se izrađuje od plemenitih metala, pre svega od zlata, kao nečega što je u istom rangu vredno i važno, neprocenjivo i trajno, što ne može da se „pokvari ili zarđa“ kao što i sama ljubav i veza braka treba da je čista i iskrena.
Pravilo nošenja burme je variralo od starih vremena do danas, i postoje kulturološke i običajne razlike u raznim delovima sveta, ali je na primer u doba XIII veka bilo moguće da se venčani prsten nosi i na levoj i na desnoj ruci, i to na domalom ili na srednjem prstu.
U doba razvoja hrišćanstva i njegove dominacije među vernicima, ustalilo se pravilo da se burma nosi na domalom prstu, iz razloga što je sveštenik koji je obavljao venčanje, izgovarao znane reči Svetog Trojstva – „u ime Oca i Sina i Sveoga Duha“.
Pomenuta floskula koja je simbol vere i Hristovog učenja, izgovarana je tako da se počinjalo brojenjem od palca, pa je logički sled bio da se burma stavi na domali prst koji bi ostao prvi kao „slobodan“.
Naime, reč „amin“ je bila kao poslednja u nizu hrišćanskih verovanja, i uz nju je burma stavljana na domali prst, a u vreme XIII veka je postalo i pravilo da burmu nose i muškarci, mada je do tada bila vezana samo za žene, i više je označavala njihovu vernost i pripadnost, dok muškarci nisu imali obavezu da venčani prsten uopšte i nose.
Istoričari smatraju da je pravilo nošenja burme za oba pola, ustanovljeno po principu da pred Bogom svi ljudi treba da budu jednaki i isti, te da se zavetuju na čistotu i vernost jedno drugom, iako je sam čin veridbe do tada bio upriličen tako da samo žene nose vereničko prstenje a kasnije i burmu.
Smatra se da se običaj nošenja burme zapravo nametnuo u XIX veku u doba svetske ekonomske krize u SAD-u, kao čin koji je osmislila industrija za izradu nakita, te da je to zapravo razlog zašto se danas burme nose kod osoba oba pola.
Na kojoj se ruci nosi burma i zašto se pravila razlikuju kod pripadnika različitih vera?
Poznata je činjenica da se burma kod pravoslavaca nosi na desnoj ruci i na domalom prstu, a taj običaj datira iz vremena starog Rima, jer su ovi narodi smatrali da je leva ruka „loša i negativna“ i da je oznaka za nešto što je nesigurno i nepoverljivo kao takvo.
Naime, leva ruka kao nedominantna, imala je kod starih naroda sveta značenje nečega što je nužno loše i negativno, dok je desna ruka bila simbol pozitivnih osobina, te značila pamet, inteligenciju, sposobnost i poverenje.
Danas se međutim u nekim delovima sveta, a pre svega kod katoličkih vernika, burma nosi na levoj ruci, jer se to smatra pre svega praktičnim razlogom, pošto je desna ruka kao dominantna potrebna za rad i svakodnevne aktivnosti, pa se venčani prsten može oštetiti ili biti smetnja.
Kako u svetu, tako i kod nas, postalo je pravilo da se najpre obeleži čin veridbe i da se do venčanja nosi verenički prsten, a da se onda nakon svadbene ceremonije burma stavlja na domali prst i da se „osvešta ili izgravira“.
Juvelirska industrija je smatra se na neki način nametnula pravilo da se odvoje verenički i venčani prsten, mada su se oni u ranije doba smatrali jednim istim simbolom, i nisu se odvajali već je jedan komad nakita nošen kao simbol ljubavi, sa graviranjem datuma venčanja i/ili inicijala mladenaca.
Koliko je to pravilo nošenja dva različita prtsena sa praktično istom simbolikom postalo ustaljeno i zaživelo u celom svetu, pokazuje i podatak da je do pred kraj XIX veka prstenje nosilo tek oko 15% venčanih parova, ali je nakon tog perioda brojka porasla na neverovatnih 80%.
U nekim savremenim društvima, postoji čak i pravilo da se nakon venčanja spajaju verenički prsten i burma, ili da se burma stavlja preko vereničkog prstena odnosno na isti prst, kako bi se na taj način i praktično označilo da je veridba „prerasla na viši stupanj“ odnosno da se sklopio brak.
Naravno, postoje ljudi koji ne vole da nose burme, iz raznih razloga, pa je u nekim situacijama sasvim normalno da se venčani prsten nosi i oko vrata na lančiću, ili čak da se nakon obavljene ceremonije venčanja stavi u posebnu kutiju za nakit i da se tako čuva.
Sa druge strane, nekada se „obnavljaju bračni zaveti“ pa se na godišnjice braka burma osveštava u crkvi ili se gravira neki novi datum, ali nikako se burma ne menja za drugi komad nakita i jedno je pravilo da se smatra lošim predznakom za sam brak ako se ovaj prsten prelomi ili ošteti.
Pravila i izuzeci od nošenja burme na desnoj ruci i na domalom prstu
Kao što je u prethodnim redovima i navedeno, pravilo je i za žene i za muškarce da se venčani prsten nosi na desnoj rusi i na domalom prstu, a razlozi su i verski i praktični već pojašnjeni.
Smatra se da je za muškarce zapravo pravilo i običaj nošenja burme, postao ustaljena praksa negde u vreme Drugog svetskog rata, kada su oni bili odvojeni od svojih žena, te je burma imala i sentimentalnu vrednost ali i označavala pripadnost jednoj osobi i obećanje na večnu ljubav.
Burma se međutim nosi u nekim zemljama sveta i danas na levoj ruci, i to ne važi samo za sve katoličke vernike, pa je tako lista zemalja u kojima je ovo pravilo ustaljeno dosta velika.
Naime, na levoj ruci se burma nosi sa istom simbolikom kao i kod nas u Brazilu, SAD-u, Engleskoj, Italiji, Francuskoj i u još nekim zemljama Evrope, kao i u velikom delu zemalja Azijskog kontinenta.
Kao i kod nas, pravilo nošenja burme na domalom prstu desne ruke, ustaljeno je i u Danskoj, Norveškoj, Rusiji, Istočnoj i Severnoj Evropi u globalu, Poljskoj, Bugarskoj, Španiji i Portugaliji, kao i u Grčkoj i u nekim Indijanskim plemenima u Americi.
Postoji i nepisano pravilo i običaj da se na primer u Brazilu, kao i u Nemačkoj i Holandiji, izvrši „kombinovanje“ ruke na kojoj se nosi venčani prsten.
Naime, kod samog čina venčanja, prsten se stavlja na desnu ili na levu ruku, a zatim se nakon završenog venčanja, on premešta na suprotnu ruku i na njoj se na dalje i nosi, ne menjajući simboliku.
Poznato je da se kod pripadnika muslimanske vere, burma uvek nosi na desnoj ruci, pre svega iz nekih higijenskih razloga jer je njima vrlo važna čistota vere i obavljanje „namaza“ kao pravila koje izuzetno poštuju i tako slave Alaha.
Generalno se kod muslimanskih naroda, leva ruka koristi za obavljanje lične higijene, pa se tako i smatra „nečistom pred Alahom“, dok je desna ruka namenjena da se njome rukuje, da se jede i da se radi, pa je ona pred očima svetog Boga čista i neuprljana, kakva treba da bude i simbolika samog venčanog prstena.
Kod Jevreja je pravilo da se prilikom sklapanja braka burma najpre stavlja na prst desne ruke, ali se nakon završene ceremonije premešta na levu ruku, na kojoj se nosi do kraja života.
Postoji i manje poznata podela prstenja na tri glavne kategorije – vereničko koje je zajedničko za muškarce i za žene, ali i posebno venčano prstenje za muškarce i za žene.
Razlika je u načinu izrade, debljini prstena i onome što se na njih ugravira ili ne, ali je pravilo isto za oba pola, te je simbolika burme ostala kao jedan ekvivalent ljubavi, trajnosti i obećanja, kao i večne vernosti i zajedničke budućnosti.
U našem narodu postoje pravila koja su vezana i za takozvano nasleđivanje burme od predaka, što se smatra jednim oblikom velike sentimentalne vrednosti, te tako obično majke ćerkama daruju prstenje koje je pripadalo njihovim bakama ili prabakama.
U isti mah postoje i neka pravila da muškarac pokloni budućoj supruzi verenički ili venčani prsten koji je pripadao njegovoj majci ili opet nekom od ženskih predaka, kao čin poštovanja i tradicije i kao vid verovanja da će na takav način bračna veza biti jača i vrednija.
U današnje vreme, mnogi parovi ne nose burme, jer smatraju da je takva tradicija i zastarela i nepotrebna, ali se to ranije smatralo nedopustivim i simbolisalo je spremnost supružnika na neverstvo.
Isto tako je poznato i da parovi koji skinu svoje burme ili ih prebace sa ruke na kojoj ih nose na onu drugu, tako pokazuju otvoreno nepoštovanje partneru i označavaju spremnost na prevaru, pa se tako nešto ranije i kažnjavalo i smatralo se otvorenim pokazivanjem raskida bračne zajednice.
Loše je prema verovanjima da se burma izgubi, kao i da se slučajno polomi ili da se ošteti na bilo koji način, jer tada nastaju bračni problemi, i partner koji je prsten na neki način izgubio ili ga je oštetio, postao je nemaran i bahat, i pogazio je dato obećanje.
Svakako je burma kao venčani prsten samo simbol nekog novog početka i poglavlja u životu dve osobe, ali je od davnina ostalo verovanje i pravilo zašto i kako se dati prsten nosi, tako da ga pak i većina ljudi i danas striktno poštuje.